Priča se da je Franc Kafka sreo devojčicu u parku gde je svakog dana šetao. Plakala je. Izgubila je svoju lutku i bila je neutešna.
Kafka je tešio rečima:
"Tvoja lutka nije izgubljena. Samo je otišla, ja sam je video i pričao sa njom i rekla je da će se vratiti".
Dogovorili su se da se nadju na istom mestu sledećeg dana.
S obzirom da nije našao lutku, sastavio je pismo u lutkino ime i pročitao da devojčici.
"Molim te, ne tuguj za mnom. Otišla sam na put oko sveta. Pisaću ti o svojim avanturama".
Bio je to početak dugog druženja devojčice i Franca Kafke, pri čemu joj je pri svakom novom susretu čitao novi izveštaj o lutkinim proputovanjima.
Bili su to živo izmaštani i opisani doživljalji koji su utešili devojčicu.
Vreme je teklo, a susreti su se, kako to obično biva, proredjivali. Pri poslednjem sastanku Kafka je devojčici poklonio lutku. Bila je to potpuno drugačija lutka od one koju je devojčica izgubila.
Lutka je sa sobom imala i pismo:
"Putovanja su me promenila".
Godine su prolazile, a devojčica je postala žena. Tek tada pronašla je pismo skriveno u lutki.
Poruka je bila sledeća:
"Neminovno je da ćeš sve što voliš u životu u jednom trenutku izgubiti: Ali, na kraju ljubav će se vratiti u nekom novom obliku"